Download Zigmunt Bauman - Fluidni strah.pdf PDF

TitleZigmunt Bauman - Fluidni strah.pdf
File Size2.0 MB
Total Pages200
Table of Contents
                            0 Uvod O poreklu, dinamici i upotrebama straha
1 Strepnja od smrti
	1 Strepnja od smrti
	2
2 Strah i zlo
	2 Strah i zlo
	2
3 Užasi nekontrolisanog
4 Teror globalnog
5 Strahovi na slobodi
6 Misao protiv straha
                        
Document Text Contents
Page 1

Zigmunt Bauman

FLUIDNI STRAH

Sa engleskog preveli:
SINIŠA Božović

i

NATAŠA M R D A K

Novi Sad
2010

Page 2

SADRŽAJ

Uvod: O poreklu, dinamici i upotrebama straha

1. Strepnja od smrti

2. Strah i zlo

3. Užasi nekontrolisanog

4. Teror globalnog

5. Strahovi na slobodi

6. Misao protiv straha

Pogovor: Ontološka neizvesnost fluidnih vremena
Dušan Marinković

Indeks

Page 100

106 Fluidni strah

Nastojanja da se omalovaži moralni sud i da se on eliminiše iz
procesa donošenja odluka kao nešto irelevantno, kao posledicu
su imala značajno slabljenje moći moralnog prosuđivanja - što
je donosioce odluka istovremeno učinilo slobodnim i nemoćnim
da odaberu načine na koje je trebalo koristiti instrumente. Sa
gašenjem veština neophodnih za zadatak izbora vrednosti, zbog
smanjenog interesa i brige za vrednosti, i sa obezvređivanjem
samog tog zadatka, odluke o pitanju kako i u koju svrhu treba
efikasno upotrebiti trenutno raspoložive instrumente postale su
sasvim proizvoljne.

Dupi se poziva na sumorno predviđanje Džona fon Nojmana,
pionira u teoriji automata i kompjutera iz 1948:12 uskoro ćemo
mi, konstruktori automatskih mašina, biti isto tako nemoćni pred
našim tvorevinama kao što smo i pred složenim prirodnim feno-
menima. Vreme koje je proteklo od tada u potpunosti je potvr-
dilo utemeljenost Nojmanovih slutnji. Nova tehnologija, nastala
tokom poslednjih pola veka, ponaša se - „raste", „razvija se" - baš
kao i priroda. Prizori motiva, namere, plana, cilja, smera - svi se
pojavljuju iz nasumičnih pokreta „potpuno slepih mehanizama",
i nema načina da se bude siguran da će nas ti pokreti voditi ,,u
pravom smeru", i nema baš nikakvih garancija da nas neće odve-
sti u ćorsokak ili ambis. Sve ovo, zaključuje Dupi, događa se kao
da se tehnologija koju su stvorili ljudi, stičući sve jaču nezavi-
snost i samopokretački zamah svakim svojim korakom, pretvara
u neljudsku silu koja će osloboditi svoje ljudske tvorce tereta slo-
bode i autonomije...

Ako je birokratija čvrste moderne ere aktivno „adijaforizova-
la" moralno bremenite efekte ljudskog delovanja, emancipova-
na tehnologija naših fluidnih modernih vremena postiže slične
efekte putem jedne vrste „etičkog umirivanja". Ona nudi privid-
ne prečice ka izlazu za moralne impulse i brza rešenja za etičke
probleme, oslobađajući aktere odgovornosti i za jedno i za dru-
go, pomerajući odgovornost na tehničke naprave i, dugoročno,
lišavajući aktere moralnih veština, uspavljujući njihovu moralnu
savest, pospešujući neosetljivost na pun uticaj moralnih izazova

12 Dupuy, Pour un catastrophisme éclairé, str. 76-7.

Page 101

Užasi nekontrolisanog 107

i, sve u svemu, moralno razoružavajući aktere u pogledu donoše-
nja teških odluka za koje je potrebno imati izvesnu meru samo-
poricanja i samožrtvovanja. Naročito onda kada tome posreduju
potrošačka tržišta, taj samozvani „tehnološki fetišizam" prevodi
moralni izbor u čin odabira ispravne robe - implicirajući da svi
moralni impulsi mogu biti ukinuti i svi etički problemi razrešeni,
ili bar pojednostavljeni i olakšani, uz pomoć proizvoda bioteh-
ničke, bioinženjerijske ili farmaceutske industrije. „Etičko umiri-
vanje" dolazi u paketu sa čistom savešću i moralnim slepilom.

Time se ne uklanja i strah koji nastaje zbog dvosmislenosti
moralnog stanja i ambivalentnosti moralnog izbora. Naprotiv, on
pokazuje tendenciju jačanja jer se pomerio od direktne konfron-
tacije i težište stavio na tehnološke procese koje moralni akteri
slabo razumeju i u čiju dinamiku nisu u stanju da proniknu, a
kamoli da je kontrolišu. Cena koja se plaća za „sredstva za etič-
ko smirenje" je prenos vlasti nad etikom u carstvo „velikog ne-
poznatog", mesto začetka katastrofa koje čovek nije u stanju da
predvidi i pobedi.

Džodi Din je nedavno analizirala nove aspekte pridružene
„tehnološkom fetišizmu" pojavom i širenjem elektronske komu-
nikacije i elektronski posredovanih „mreža".13 Ona sugeriše da
„revolucionari preko žice" mogu sada „misliti da mogu menjati
svet, pri tom sve vreme smireno smatrajući da se ništa istinski
neće promeniti (ili da, u najboljem slučaju, mogu samo navesti
muzičke kompanije da snize cene kompakt-diskova)".

Tehnološki fetiš „je politički" za nas. Omogućava nam da provedemo osta-
tak života oslobođeni osećaja krivice da možda ne činimo ono što bi treba-
lo, bezbedni u uverenju da smo, na kraju krajeva, informisani i angažovani
građani. Paradoks tehnološkog fetiša je u tome da nam tehnologija koja
deluje u naše ime zapravo omogućava da ostanemo politički pasivni. Ne
moramo preuzimati političku odgovornost jer to tehnologija radi za nas...

Taj „aranžman" nam dopušta da mislimo kako je potrebno samo univer-
zalizovati određenu tehnologiju, a onda ćemo imati demokratski i sređen
društveni poredak.

13 Jodi Dean, „Communicative capitalism: circulation and the foreclosure of politics",
Cultural Politics, 1 (2005), str. 51-73.

Page 199

Misao protiv straha 205

Adornova postavka da zadatak kritičke misli „nije u konzerva-
ciji prošlosti, već u spasu nada iz prošlosti" nije izgubila ništa od
svoje aktuelnosti, ali, upravo zato što je aktuelna u okolnostima
koje su se radikalno izmenile, toj kritičkoj misli je potrebno kon-
tinuirano preispitivanje kako bi ostala na visini zadatka. U tom
preispitivanju dve teme moraju dobiti prvenstvo na listi.

Prvo, nada i mogućnost da se podesi prihvatljiv balans između
slobode i bezbednosti; ove dve stvari, koje nisu očigledno kom-
patibilne ali su jednako bitne, a koje predstavljaju sine qua non
uslove za humano društvo, moraju biti postavljene u centar ta-
kvog preispitivanja. I drugo, među nadama iz prošlosti, koje treba
najhitnije povratiti, one koje su sačuvane u Kantovoj sopstvenoj
„poruci u boci", njegova Ideen zur allgemeine Geschichte in wel-
tbürgerliche Absicht s pravom može pretendovati na status meta-
nade: nade kojom se može, hoće i treba hrabar čin nadanja učiniti
mogućim. Kakav god novi balans između slobode i bezbednosti
se tražio, on treba da bude predviđen za planetarne razmere.

Pišem „mora" (a to je glagol koji treba da bude korišćen samo u
ekstremnim okolnostima) jer je alternativa posvećivanju pažnje,
i to hitne, Kantovim proročkim upozorenjima ono što je Žan-
Pjer Dupi opisao recima „neizbežna katastrofa", naglašavajući da
je isticanje predviđanja pojave te katastrofe, koliko god glasno
i vatreno to možemo, jedina prilika da se to neizbežno izbegne
- i da se čak, možda neminovno, učini nemogućim.17 „Osuđeni
smo na neprekidnu budnost", upozorava Dupi. Kratak zastoj u
budnosti može se pokazati dovoljnim (mada samo neophodnim,
sine qua non) uslovom neizbežnosti katastrofe; proklamovanje te
neizbežnosti, a time i „razmišljanje o opstanku" ljudskog prisu-
stva na Zemlji kao „negacija autodestrukcije" je, s druge strane,
neophodan (i nadajmo se dovoljan) uslov da se ne desi „neizbež-
na budućnost".

Proroci dobijaju svest o svojoj misiji, svoju rešenost da slede
tu misiju, kao i svoju sposobnost da je dovedu do kraja, od vere
u ono što od nas Dupi želi da verujemo, suočen sa katastrofom

17 Videti: Jean-Pierre Dupuy, Pour un catastrophisme éclairé. Quand impossible est certain.
Seuil, 2002, str. 167.

Page 200

206 Fluidni strah

koja danas preti. Na kraju krajeva, oni su predočavali neposrednu
blizinu apokalipse ne zato što su sanjali o akademskim počastima
i što su želeli da se potvrdi njihova moć predviđanja, već zato što
su želeli da budućnost pokaže kako nisu bili u pravu, i zato što
nisu videli drugog načina da spreče katastrofu osim da dozvole -
nateraju svoja proročanstva da sama sebe pobiju.

Ono što mi možemo predskazati jeste da naša negativna glo-
balizacija, naizmenično lišavajući slobodne ljude njihove bezbed-
nosti i nudeći bezbednost u for-mi neslobode, ukoliko se ne obuz-
da i ukroti, čini katastrofu neizbežnom. Bez ovog predskazanja i
bez njegovog ozbiljnog shvatanja čovečanstvo može gajiti samo
slabe nade da će katastrofa biti izbegnuta. Jedini izgledni početak
terapije protiv rastućeg i, u krajnjoj liniji, onesposobljavajućeg
straha jeste njegovo analiziranje do samih njegovih korena - jer
jedini izgledni put da se s tom terapijom nastavi zahteva suoča-
vanje sa zadatkom sasecanja tih korena.

Dolazeći vek može se pokazati kao vreme konačne katastrofe.
Ili može biti vreme dogovora i rađanja nove pogodbe između in-
telektualaca i naroda - koja sada podrazumeva celo čovečanstvo.
Nadajmo se da je izbor između ove dve mogućnosti i dalje u na-
šim rukama.

Similer Documents